Kada sam na društvenim mrežama objavila jutarnji video sa mesta svog novog prebivališta, na kom se, dok teatralno podižem roletne, kroz prozor ukazuju blago ustalasale palme na povetarcu, u daljini zgrade okupane suncem, kroz zelenilo vijugavi auto-put podno useklog brdašca po kojem se razlivaju automobili sa ljudima koji jure za svojim uobičajenim poslovima i čuje se specifičan žamor kako odiše toplotom na već dobrih 20-ak stepeni, dobila sam pregršt poruka od poznanika koji su pretpostavili da sam na odmoru, zimskom letovanju, i da uživam na još jednoj egzotičnoj destinaciji. Nikome ni na kraj pameti nije bilo da se nalazim u Haifi, u Izraelu, tamo gde svakog dana na vestima gledaju kako bukti rat. I otkud ja tu?

Nakon odlaska iz Subotice trenirala sam u Beogradu, sve vreme sa Željkom Šćepanovićem - i ovim putem mu se zahvaljujem na izdvojenom vremenu, u par navrata i sa ekipom Radničkog, i čekala da mi se otvore vrata za nastavak karijere, ne želevši da je okončam jer se i dalje svakog dana budim sa čežnjom za odbojkaškim terenom. Kolale su razne priče, bilo je kontakata, ponuda iz Srbije, ali i iz Grčke i Rumunije, pa čak i iz Egipta i Saudijske Arabije, a stigao je i poziv iz Izraela. Igrala sam po svetu, nisam isključiva, ali Izrael danas?! U prvi mah sam pomislila, sportisti beže odande, to definitivno nije smer u kojem bih išla. Ipak, nešto me kopkalo da razmišljam i o ovoj opciji. A onda, pred Novu godinu, 31. decembra, imala sam telefonski poziv od moje stare drugarice, Logan Tom. Zbog nje sam, najvećim delom, ja sada ovde.

Sećam se, Logan i ja smo pre gotovo dvadeset godina igrale u Voleru iz Ciriha, stanovale smo jedna do druge, provodile ceo dan zajedno. Moja majka, koja je većinu vremena boravila kod mene, kuvala nam je svima. Živele smo kao porodica. O Logan, kao odbojkašici, ne moram trošiti reči, bila je svojevremeno jedna od najboljih na svetu. Ali kao čovek je zaista izuzetna i veoma mi je prijalo njeno društvo. Kasnije smo se susrele i u Istanbulu, ona je igrala za Fenerbahče, ja za Galatasaraj. I tamo smo se družile. Eto, život namešta da se iznova pronalazimo. Rekla mi je “Slađi”, pošto me tako zove, “volela bih da te vidim u svojoj ekipi”. Uveravala me da nema nikakvog razloga za zabrinutost, da se život u Haifi odvija sasvim normalno. Priznajem, privukla me ideja da se nas dve ponovo nađemo na terenu. To sam joj i rekla. Ona se samo nasmejala, uz komentar: “Ja bih ti sada bila pored terena, ja sam ovde trener.” 

Nikako da u glavi premostim tu sasvim prirodnu granicu, kako zapravo moja generacija odbojkašica, a Logan je još i dve godine starija, više ne igra odbojku. Nasmejala sam se samoj sebi na pomisao da žena od 42 godine, koliko Logan Tom danas ima, svaki dan revnosno oblači opremu i izlazi na teren da skače i udara loptu. A onda sam se pogledala u ogledalo, držeći telefon u ruci i moju američku prijateljicu na liniji. 

“Sve se zaslužuje, mukotrpnim radom”, zapisala sam nakon razgovora, “a onda nailazi trenutak kada stvari počinju da se sklapaju same od sebe. To se zove zaslužena slučajnost!”

Obećala sam da ću definitivan odgovor dati nakon Novogodišnjih praznika, ali već tokom priče sa Logan prelomila sam da idem u Izrael. Nije imalo šta više da se čeka. Predugo sam trenirala u prazno. Predugo sam slušala prazne priče. Život definišu trenuci kada u neprilici prepoznate priliku i dovoljno ste hrabri da je prigrlite. 

Dani pred polazak bili su haotični. Dogovor je pao na brzinu, moj dolazak planiran je za samo nekoliko dana. Možete zamisliti koliko je trebalo jurnjave, papirologije i organizacije kako bih konačno sela u avion i preko Budimpešte stigla do Tel Aviva?! A ja sam u trenutku zaključenja ugovora bila u Bijeljini, gde sam provodila praznike. I naravno, tog dana, kada je predviđen moj dolazak, nije bilo direktnog leta iz Beograda. 

Noć pred put nisam ni spavala. Krenula sam u Beograd iza ponoći, let za Budimpeštu je zakazan ranom zorom, potom sam na “Ferencu Listu” čekala 5-6 sati da bih se ukrcala u avion za Izrael. Nisam očekivala da toliko ljudi sada putuje na Bliski istok. Nije bilo nijednog slobodnog mesta. A kontrole su bile potpuno vanredne, i milion pitanja pre ulaska u letelicu - gde idem, zašto idem, ko me čeka i sve ostalo što možete i ne možete da zamislite. Ipak je rat.

Nakon gotovo tri i po časa u vazduhu, naveče sam sletela u Tel Aviv. Na aerodromu su me dočekali ljubazni predstavnici kluba, sa hranom i vodom - vodili su računa o svemu, potom smo seli u kola i nešto više od sat vremena vozili se do Haife. Pričali smo neobavezno, naravno pomalo i o ekipi, pa sam saznala da imamo i odličnog dizača u sastavu, odbojkašicu iz Brazila. Stigavši na odredište, odvezli su me direktno u stan, prelep apartman, opskrbljen sa svim potrepštinama, prepunim frižiderom, kao i bežičnim internetom, što je danas, je l’ te, možda i najvažnije. Usput sam se požalila na prehladu, pa su mi za naredni dan, već u 7 izjutra, zakazali lekarski pregled. Iscrpljena od puta i, pretpostavljam, nekakvog sezonskog virusa, imala sam snage samo da se javim porodici da sam stigla pre nego što sam legla u krevet. 

Sledećeg jutra, tim menadžer ekipe me čekao ispred zgrade da se zaputimo kod lekara. Kada sam se pojavila u zimskoj trenerci i jakni pogledao me čudno i upitao gde sam takva krenula. On je bio u kratkim rukavima. “Vučem sa sobom zimu iz Srbije, ona nije stala u dva kofera. Tamo je, znate, -6 stepeni”, rekla sam uz osmeh. 

Pregled je bio rutinski, uradili su mi i neke dodatne analize i zatim sam se vratila u stan. Primetila sam da ljudi ovde žive potpuno normalno, konflikt u Gazi se uopšte ne oseća, o tome se ne priča, na televiziji nema slika rata, deluje kao da je stanje apsolutno redovno. Sve je mirno u ovom delu zemlje, kažu mi. Nema nikakvih posebnih procedura, nema uzbuna, trčanja u skloništa. 

Moj prvi dan u Haifi, pogodilo se, slobodan je za ekipu, tako da sam imala prilike da se odmorim i zalečim. Ipak, nisam baš mogla da mirujem sve vreme pa sam otišla da se prošetam gradom. Ovo je primorsko mesto, sa velikom lukom, koje iz ravnog priobalja stepenasto urasta u obližne brežuljke. Na jednom takvom uzvišenju nalaze se takozvani “Viseći vrtovi Haife”, verovatno najlepše mesto u gradu, ako ne i u celom Izraelu. To su terase sa perivojima kroz koje prolaze stepenice i penju se ravno do ovalnog hrama na vrhu. Veličanstven prizor, zaista. Popela sam se na najvišu tačku odakle se pruža pogled na ceo grad, koji oduzima dah. 

Zatim sam se spustila do obale, ogromne peščane plaže, da osetim miris mora. Iako je, za naše prilike, izuzetno toplo vreme u ovo doba godine, nije bilo kupača. Ipak, mogla sam da zamislim koliko je živo u sezoni, kada deca trčkaraju ostavljajući tragove u vrelom pesku, a stariji se sunčaju na peškirima i ležaljkama, ispijaju piće u hladu pod suncobranima od trske i loptaju se u moru. A moj stan je na samo par kilametara odatle.

Ne plašim se, iako bi strah bio sasvim razložan, posebno imajući u vidu da sam jedina srpska odbojkašica koja se trenutno nalazi u ovoj zemlji. Dodatno me umiruje što se na licima ljudi ovde uopšte ne vidi zabrinutost. Niti kod predstavnika kluba, niti kod običnog sveta. Bila je fudbalska utakmica pre neki dan. Pune tribine. Ne osećam da je na samo stotinjak i kusur kilometara odavde rat. Razmišljam o odbojci i uzbuđena sam zbog upoznavanja nove ekipe. Mirno sam zaspala i te druge večeri, okružena tišinom.

Narednog dana sam odradila sve testove opterećenja i oporavak. Ovo je zaista velika i ozbiljna organizacija, pravo sportsko društvo. Doktor nam je iz fudbalskog kluba Makabi, predivan čovek. Naravno, prošla sam sve provere, spremna sam potpuno, tako da je ubrzo usledila teretana. U međuvremenu mi je stigao i automobil, kojim sam se potom dovezla na večernji trening. Logan je istrčala iz hale da me pozdravi još na parkingu. Vreme stane kada se grliš sa dragim ljudima, tako da ne znam koliko tačno je trajalo, ali izgledalo je kao večnost. “Evo nas opet, posle skoro dvadeset godina delićemo teren”, rekla je u dahu, sa osmehom na licu. Zagrljene smo otišle do svlačionice, koja zaista izgleda na nivou Lige šampiona u fudbalu ili košarkaške Evrolige. Takva je i dvorana. 

Na sastanku pred trening, na kojem smo gledali video, saznala sam da sledeće nedelje igramo tri utakmice, ponedeljak - sreda - petak. To su valjda neki zaostali mečevi iz prvog dela sezone. Pričamo na engleskom svi - i trener i pomoćni trener i kondicioni i statističar i igračice, pošto su u ekipi, pored mene, još i dve Brazilke i dve Amerikanke. Ukupno nas je bilo sedam odbojkašica na mom upoznavanju sa timom. Dosta igračica je napustilo klub, tako da su nam tri momka iz muške ekipe pomagala da se sastavimo za sparing sa loptom. A i sama Logan je ulazila u teren, da diže, da se brani, da servira. Uvek mi je iza leđa, aktivno učestvuje u svakom detalju treninga. Čak mi je dizala tempo. Mnogo smo se smejale. Da, posmatram je kao trenera i poštujem je kao šefa stručnog štaba, to sam joj i rekla i pokazala u startu, odnosom i profesionalizmom. I ona sama se iznenadila kako sam brzo uspela da je postavim u tu ulogu. Mi ćemo uvek biti prijateljice, rekla sam joj, ali moja sportska kultura mi nalaže da na poslu uvažavam hijerarhiju. Ipak, drago mi je što barem u jednom delu, dok se uigravamo, i dalje imam tu trunku predivnog osećaja da smo saigračice.

Logan je klasičan predstavnik američke škole i to mi se mnogo dopada. Taj rad i sistem. I prelepo se  osećam, posebno zbog nje. Vidim da je i ona prezadovoljna, sa mnom je dobila dosta opcija u napadu, pošto ja “vučem” i “fast” i “tempo iza” i “tempo” i razne druge kombinacije. Zahvalila mi se iznova i iznova, sada je mnogo mirnija, to mi je i naglasila nekoliko puta, jer možemo objektivno da “napadnemo” oba trofeja, i prvenstvo i Kup Izraela. 

Prošlo je nekoliko dana od mog dolaska i mogu reći da sam se dobrim delom privikla na život ovde. Uspela sam čak, ne pitajte me kako, i da sama natočim gorivo na pumpi. Ljudi su prijatni i, deluje mi, neopterećeni dešavanjima. I moje saigračice, one koje su ostale, kažu da ni u jednom trenutku nisu imale razloga da pomisle kako bi nešto loše moglo da se desi. Na neki čudan način, ovde kao da rat ne postoji. I ja sam ga isključila iz glave. 

Na jednu stvar ću se, doduše, verujem, teško navići u svakodnevnom životu. Naime, ovde su petak i subota dani vikenda, a nedelja je prvi radni dan, kao kod nas ponedeljak. Malo je čudno, isprva. Znala sam ja da je u ovom delu sveta to tako, u teoriji, ali praktično je veoma teško “pomiriti” se sa tim. Videćemo koliko će mi vremena trebati da to posložim u glavi.

U trenutku kada zaključujem pisanje ovih redova već nas je dvanaest na treningu, priključile su nam se i odbojkašice iz mlađih selekcija. I uveliko je vikend. Petak. Sutra nam je slobodan dan. Ipak je nedelja dan za odmor. Odnosno, subota. A vama, koji u Srbiji i regionu čitate ovaj blog, želim da lepo provedete predstojeći, naš vikend, i Novu godinu po julijanskom kalendaru, ko slavi.

Toliko, zasad, od vaše Slaki. I Slađi. Ovih dana sam i jedna i druga. 

Čitaćemo se još…

View this post on Instagram

A post shared by Odbojkaški savez Srbije 🇷🇸🏐 (@ossrb)