У свету спорта, статистика често говори више од речи. Али понекад, само понекад, појави се неко ко својим поенима не исписује само резултате, већ и причу. Управо таква је и Ања Зубић, најбољи поентер и званично најбоља играчица Банка Поштанска штедионица Суперлиге у фебруару. Ипак, пре свега, она је особа која ће у истој реченици поменути рад, екипу и захвалност. Њена прича није само поткрепљена успесима, већ и припадношћу, скромношћу и чврстом вером у свој тим.

Иако је проглашена за најбољу играчицу Суперлиге у фебруару, ни у једном тренутку није поменула ни бројеве, ни сопствену форму. Прва помисао јој је била на екипу, заједнички рад и труд који је, како каже, само симболично крунисан управо њеном наградом.

„Сматрам да је како мој, тако и континуирани рад читаве екипе у великој мери утицао на то да освојим за мене ово престижно признање. Иако звучи као флоскула, стварно сматрам да смо сви подједнако заслужни за ово признање, а некако је на мени било да целокупни овосезонски рад и труд читаве екипе крунишем на овакав начин. Заиста све време радимо јако добро, али и напорно, а у прилог томе говори и низ од седам узастопних победа које смо остварили до последњег кола лигашког дела првенства”.

А тај тријумфални низ није био случајност. Ања, као и остатак младог тима Јединства, знала је да без храбрости и вере нема озбиљних резултата. То се посебно показало у мечевима у којима су, на папиру, били аутсајдери.

„Сигурно да су победе против ТЕНТ-а и Црвене звезде биле од пресудног значаја. Иако су нас многи сматрали за аутсајдере у тим утакмицама, ми смо доказале да можемо да играмо са свим екипама, без обзира што су обе екипе биле боље рангиране у односу на нас. Поред победа и бодова, нама је подједнако важно што смо кроз те утакмице само повећали наше самопоуздање. Свакако да је то за једну младу екипу, као што је Јединство, од непроцењивог значаја пред одлучујуће дуеле у завршници шампионата”.

Признања, колико год да пријају, често са собом носе и тихи терет. Очекивања постају већа, а свака утакмица добија на тежини. Међутим, Ања је и у томе остала доследна себи.

„Не волим да причам о притиску, јер га никада нисам ни осећала. Ова награда ће на мене утицати само позитивно, али и као изазов. Тачније, више као подсетник шта сам до сада урадила, али и као подстрек да сам на добром путу и да су све моје жеље у наставку каријере оствариве. Ипак, не желим да идем превише у будућност. Тренутно ми је фокус на томе да се потрудим да у плеј-офу пружим убедљиве партије и помогнем свом тиму да остваримо што бољи резултат”.

Први четвртфинални меч против Уба био је тежак, не само по резултату, већ и по енергији која је морала да се потроши за сваки поен. Пазовчанке су се бориле и нису одустајале, што ће из првог меча понети као нешто највредније.

„Сматрам да смо добро одиграле прву четвртфиналну утакмицу против Уба. Задовољна сам што смо се бориле до краја и што нисмо одустајале и у оним тренуцима кад смо губиле. Заиста није било лако освајати поене, јер смо за сваки морале добрано да се потрудимо. Утисак је да је пресудило њихово искуство у завршницама сетова и донекле су имале више среће у тим кључним моментима. Наравно, ништа још није готово. Брзо нас очекује реванш и сигурна сам да имамо још доста тога да покажемо. Поготово што се друга утакмица игра на нашем терену. Имамо изгледну прилику да одиграмо још боље и потрудићемо се да ову серију одведемо у трећу одлучујућу утакмицу, у којој је, према мом мишљењу, све могуће”.

Када се покрене прича о пазовачком Јединству, прва асоцијација јесте шампионска генерација, која је у претходне две сезоне освојила исто толико наслова првака државе, уз по један Куп и Суперкуп Србије. Ипак, ове сезоне „неке нове клинке” ускочиле су у улогу својих нешто старијих колегиница са жељом да наставе да пишу историју. Оне долазе са наследством, али не као теретом, већ као одговорношћу.

„Претходна генерација је исписала најсветлије странице историје Јединства. Када дође до скоро па целокупне екипе, свакако да нове девојке носе бреме претходних резултата. Ипак, ми смо на то више гледале као мотив да наставимо тим путем, јер смо знале да је успех за нас загарантован уколико будемо стрпљиве и ако верујемо у оно што радимо. Искрено, мислим да смо то за кратак временски период и доказале својим добрим издањима. Лично, ја сам летос добила низ корисних савета од Бранке Тице, који су ми омогућили да се брзо адаптирам на стил игре тренера Јова Цаковића, што је стварно за мене било од великог значаја. Сви знамо каква је Бранкица, што је она додатно потврдила својим сјајним партијама у веома захтевној лиги каква је руска”.

Најемотивнији део разговора био је везан за репрезентацију. Зубићева се пуних седам година у млађим категоријама калила за велика дела која данас са успехом проживљава.

„За мене је то једна емотивна тема. Заиста прелеп период и најлепши део одрастања. Упознала сам велики број играчица, али што је још битније стекла сам велики број пријатеља за цео живот. Поред тога, током тог периода имала сам прилику да путујем и да се упознам са различитим културама, а поврх свега представљала сам своју земљу трудећи се да то буде на најбољи могући начин. Некако ће ми ово лето бити чудно, јер се моја генерација прошле године сребрном медаљом на Европском првенству опростила од млађих репрезентативних категорија, па ћу после пуних седам година по први пут имати слободно време. Наравно, надам се да ту неће бити крај моје репрезентативне каријере, али све у своје време”, закључила је најкориснија играчица у фебруару.

Ања Зубић је у ову сезону ушла тихо, али је оставила траг који се не мери само поенима. Њен приступ игри, начину на који говори о саиграчицама и на који гледа на себе показује да је зрелост у спорту много више од године рођења. Све што ради, ради с разлогом. А можда је баш зато испред ње тек оно најбоље.