Што је било далеко, дошло је веома близу. Пред нама је финална овосезонска представа када је у питању домаће мушко првенство, а сигуран сам да је мало ко могао да погоди да ће се у финалу наћи крагујевачки Раднички и новосадска Војводина. Ипак, имаћемо репризу финала од прошле сезоне, а није много тога указивало на такав епилог. Остаје само да видимо у колико чинова врхунске одбојкашке представе ћемо уживати?

Актуелни шампион из срца Шумадије је оправдао предвиђања, освојивши врх на крају лигашког дела обезбедио је себи нешто лакши пут до новог финала, преко ВГСК и Карађорђа. Основна полуга у виду искусних Костића и Бојовића сјајно ради, а Ковач и Ћировић, уз Лопара и Гајевића чине стартну шесторку за респект. Сташевић употпуњује поставу уз диригентску палицу младог Брђовића, већ искусног тренера који би, да му је тело дозволило, ових дана вероватно играо завршницу плеј-офа неког од најквалитетнијих лига на свету. Ипак, ни ово није тако лоше.

С друге стране, Војводина је у причу доигравања ушла као аутсајдер, ако тај израз уопште може да се искористи када је овај клуб у питању. Новосадска младост је показала сву раскош талената, предвођена најстаријим Радосавељевићем који даје тон игри. Уз већ искусног Негића, па и Милановића (искусног по стажу) искочили су ту неки нови клинци, Антуновић, Кокеза, Брборић и на крају, треба рећи силом прилика, Маћешић који је заузео веома одговорну позицију коректора, заменивши повређеног Станковића. Мало ко је могао да очекује да ће се 6. носилац домоћи финала, али црвено бели су преко хита шампионата Спартака и квалитетне Црвене звезде показали да умеју и бориће се за титулу.

У овом тренутку, знамо шта може Раднички, али Воша је такорећи непознаница. Крагујвчани имају предност домаћег терена, што није мала ствар јер је прошле сезоне финале плеј-офа између ових ривала завршено у пет мечева, а пета је била срећа за Шумадинце. Војводина је већ много тога добила и у финалу нема шта да изгуби, па та игра без притиска може да буде озбиљан покретач ка потенцијалној титули. Раднички је преискусан и ново финале ће гледати као на било који други меч, а чини се да ће једини под притиксом бити млади Брборић јер смо у полуфиналу плеј-офа видели колико Вошина игра зависи од њега.

Е сад, морам да се вратим на наслов и дане када сам негде почињао своју новинарску каријеру. Враћам филм на сезоне 2007/08. и 2008/09. које у читавој причи имају озбиљну симболику. У пребирању по сећањима, дошла су та два финала плеј-офа истих ових ривала. Раднички је тада оба пута однео трофеј уз заслуге једног тада младог тренера ком је то био први озбиљнији посао, а он је Слободан Ковач.

Биле су то беспоштедне борбе тада врхунских екипа. У те две сезоне гледали смо са стране Радничког старог лисца Харија Илића, па Харија Наковског, Гјоргијева, Џимија Симеуновића, Лакија Ћировића, Ивана Перовића, Левог Стевановића, Дудуја, Немању Радовића, Чедића, Пантелића, а у сезони после и Зему Јовановића, Ивовиће, Душана Петковића, Константина Чупковића, Марка Максимовића, Протића, Опачића и Радишу Стевановића.

Код Војводине Николу Јововића, Луку Чубрила, Милоша Атељевића, Зему Јовановића, Чупка, Милоша Вемића, Бору Петровића, Јоцу, Кебија, Мују и Шкундру, после и Кису, Басту, Веселог, Чуровића, Драпшина. Не могу више ни да се сетим ко је све ту био и извињавам се због тога (давно је било), али сам списак имена довољно говори о ком нивоу одбојке причамо.

Сада је ново време, ново финале, а видећемо ко ће у судару младости и искуства доћи до титуле. За нас, као навијаче и гледаоце, нека буде пет мечева па нек победи бољи. Нека се историја понови или не понови.

(ауторски текст Марка Ристића)