”Кореја” је специфичан облик напада у женској одбојци, који није заступљен у мушкој највише из разлога што се код мушких екипа на корекцији налазе играчи који из прве и друге линије нападају веома јако. Код жена то није случај због саме физичке конституције која је много слабија неголи код мушкараца. Због тога се јавила потреба за једном карактеристичном врстом напада из Зоне 2, у ситуацији кад је коректор у другој линији. У том случају, средњи блокер напада из Зоне 2 на специфичан начин јер се одраз ради са једном ногом. У врхунским женским тимовима је то доведено до савршенства и у многим селекцијама представља основни напад када екипа има добар пријем сервиса. Кореја је врло тешка за блокирање јер нападач не скаче и не доскаче на исто место, већ са тим одскоком једном ногом у ваздуху мења позицију. Ефекат ове акције је додатно појачан изузетном брзином јер представља темпо напад. У нашој одбојци било је неколико играчица познатих по томе, пре свих Бранка Секулић, Мира Голубовић и Весна Читаковић.

У систему игре 5-1, који се данас најчешће среће у мушкој одбојци, играч који се налази у пару по дијагонали (на супротним странама) са дизачем, нашом одбојкашком терминологијом зове се коректор. Корен његовог назива је вероватно у улози коју има. Осим што учествује у нападу из идеалних ситуација, његов допринос је највреднији када извршава корекцију нападом ,,тешких лопти” дигнутих из лошијих пријема и тешких одбрамбених ситуација. У проценту реализације таквих лопти, којих на утакмици има пуно, често је кључ крајњег исхода меча и зато је улога коректора изузетно важна.
У другим земљама назив за играче на овој позицији је дугачији. Италијани га зову "opposto" (супротан), у енглеској терминологији је "opposite hitter" (супротан нападач), а у неким земљама га називају и "дијагонала".
У принципу, овај играч не учествује у пријему сервиса већ у тој фази игре учествује у нападу из прве и друге линије (када је дизач у првој линији), што му је и примаран задатак. Обично то ради са краја, са десне стране терена гледајући ка мрежи, из "Зоне 1" (друга линија) и "Зоне 2" (прва линија), осим када се дизач налази у "Зони 1" у фази пријема сервиса, па коректор напада са супротне стране из "Зоне 4" (прва линија), тј. са леве стране терена.
У фази одбране се налази такође са десне стране терена, у блоку у "Зони 2" и у одбрани поља у "Зони 1".
Коректор је најмоћнији нападач тима, па зато и добија убедљиво највећи број лопти у нападу. Прави је атлета па су у складу са тим његова конституција и психо-физичке и моторичке могућности како би могао да издржи читав меч са уједначеним ритмом и интезитетом.
Ми имамо срећу да је у нашој репрезентацији играло и још увек игра неколико сјајних коректора: Иван Миљковић, вероватно најбољи на свету у своје време, а данас Александар Атанасијевић и Дражен Лубурић. Добар коректор, осим наведених карактеристика, мора да поседује и висок квалитет у осталим елементима (сервис, блок, одбрана), а пре свега луцидност, креативност и карактер, што га чини посебнијим и бољим од осталих.

"Упијач” представља спасавање лопте у одбрани, углавном отежане одбијањем од сопственог блока или ”кувањем”. Разликујемо класичан упијач и "сун". Код "суна" играч се баца искораком напред, налик уласку у воду, испружене руке, дланом окренутим надоле. Одигравање се врши када длан додирне паркет, а лопта у слободном паду удара о надланицу и остаје у игри. Класични упијач се од "суна" разликује по ранијем одигравању, при паду са искораком унапред.

”Поваљка” се, за разлику од ”упијача” и ”суна”, где играч пада на грудни кош, изводи тако да играч или играчица падну на леђа. Она може да се ради са стране и у напред.

”Упијач” се у енглеској терминологији назива ”pancake”, што дословно значи палачинка.

Ако бисмо правили градацију по важности, у модерној одбојци сигурно да би елеменат пријема сервиса био у првом плану. Сервис најчешће примају 3 играча, у зависности од система, поставе и могућности екипе, али у савременој одбојци пријем обавезно обављају 2 универзална играча и либеро. Од њиховог успешног пријема зависи и успешност комплетне прве поставе, а шире и целе екипе. Уколико је пријем успешан, даје се могућност организатору игре (дизачу) да врло успешно и креативно организује напад. Са добрим пријемом он има неограничене могућности да напада са 3 или 4 играча.

У реалним околностима, на утакмици, пријем може бити:

- идеалан: у којем су парабола и брзина лопте из пријема прилагођени јако малом радијусу кретања техничара. Најидеалније је када примач лоптом погоди тачно место на којем се дизач (техничар) налази тако да овај на најбољи начин, без померања, може да се припреми за квалитетно одигравање.

- померен пријем (позитиван): у којем је радијус кретања техничара у оквирима 3 метра док су парабола и брзина лопте из пријема такве да се може одиграти први темпо.

- расејан (негативан): из којег нема првог темпа, али је могуће организовати напад, најчешће високим лоптама.

Разликујемо три врсте напада зависно од брзине дигнуте лопте. Први темпо је најбржи, а следе га други, нешто спорији, којим се напада углавном са крајева мреже или из друге линије, и трећи темпо који је синоним за високе лопте. ,,Алма” је врста напада која припада првом темпу, у којем нападач скаче на смеч пре неголи дизач лопту дигне. Сврха дизања ,,алме”, као и било којег првог темпа, јесте реализација напада који се тешко блокира због брзине извођења. Ништа мање важно није и када се ,,алма” закаже, а дизач се определи за напад са другог темпа (нпр. иза главе или са "пајпа"), јер се у том случају задржава противнички средњи блокер који је, ако прати ,,алму”, сад већ померен из центра. За разлику од ,,пенала” који се изводи близу дизача, ,,алма” се изводи на даљини од око 3 м од дизача по ширини мреже. То је специфичност која средњем блокеру који се брани, због дужине пута, отежава формирање двојног блока са крајњим блокером насупрот нападача другог темпа (нпр. иза главе). Назив за ову врсту напада различит је у разним земљама. У Италији га називају "sette" (седам), а Американци га означавају као 31. У Шпанији се такође зове као код нас - ,,алма”.

"Пенал" (напад првог темпа) је најбржи, најефикаснији и најатрактивнији облик упућивања лопте у поље противника, а тиме и постизања поена. Припада оној класификацији смечирања, где је лопта дигнута изнад нивоа мреже и хвата се у скоку у највишој могућој тачки, што већом брзином и што стрмије упућује у противничко поље. Назив је преузет из фудбала или рукомета, али треба знати да нема нимало сличности са поменутим спортским гранама. Време лета лопте код ”пенала” је од 0,6 до 1 секунде.

”Пајп” припада нападу другог темпа. Назив ,,пајп”, који се најчешће користи у свету, а код нас се одомаћио, потиче од енглеске речи "pipe" што у преводу значи лула, цев. Ову врсту напада изводи играч друге линије, углавном из Зоне 6. Играч приликом овог напада мора да скочи иза линије 3 метра пре него што направи контакт са лоптом, али може да доскочи унутар три метра. У данашњој одбојци високог нивоа ова врста напада се пуно користи као комбинација иза првог темпа ("пенала", "алме").

Погледајте дијаграме напада првог темпа, другог темпа и трећег темпа.

Асом се у одбојци сматра директан поен из сервиса, невезано за то да ли је противнички играч на пријему дотакао лопту или не. Ситуација када након лошег пријема (или одличног сервиса) лопта пређе на страну терена екипе која је извела сервис назива се ”ас-контра”. Зависно од брзине и висине лопте која прелази мрежу из пријема сервиса, "ас контра" може да се реализује нападом, као првим контактом играча на мрежи екипе која је сервирала, или да се после додавања контре и дизања овај део игре заврши нападом. Ас-контра је један од делова фазе игре која се назива фазом контранапада.

”Кување” је једна врста финте у нападу, када техничар (дизач) одлучи да ван правила три одигравања убрза акцију и већ другим контактом нападне противнички терен и освоји поен. Техничар пласира лопту у небрањени део противничког поља, уместо да је проследи свом нападачу на смеч. Добар техничар изводи овај потез неочекивано, предузимајући све радње као да ће нормално да дигне лопту свом саиграчу, а затим је у последњем тренутку, једном руком, упути у противничко поље. Због тога се кување врло тешко брани. Ипак, играчи у одбрани понекад успевају "упијачем" да "изваде" овакве лопте, поготово ако је техничар неискусан. Овај потез је посебно ефектно изводио наш прослављени репрезентативац Никола Грбић.

Либеро је играч који слободно може да се креће по свим зонама терена. Главна функција ове позиције у тиму је одбрана у пољу и пријем сервиса. Дакле, либеро је одбрамбени играч који може слободно да се креће у пољу, а од осталих саиграча се разликује по боји дреса. Либеро излази из игре када сервира играч којег он мења у другој зони. Та измена се не рачуна у ограничени број замена које сваки тим има у оквиру једног сета. Једини услов је да се играч којег либеро мења мора вратити у игру када овај излази. Либеро се у тим ситуацијама обично мења са неким од блокера. Либеро не може да сервира, блокира нити напада лопту изнад мреже, а не може ни дизати изнад главе унутар три метра од мреже, јер у том случају нападач не сме нападати лопту изнад горње сајле. Либеро, због свега наведеног, ретко освоји поен у мечу.

У одбојкашком тиму (репрезентацији) се налази 12 играча (на неким такмичењима попут Светског првенства и 14, од чега су 2 резерве), док стручни штаб сачињавају први тренер, јпомоћник тренера, физиотерапеут (масер), кондициони тренер, доктор, скаут (статистичар или у новије време аналитичар) и тим менаџер. За ФИВБ, светска и званична такмичења доктор мора бити претходно акредитован од стране Светске одбојкашке федерације. За ФИВБ и светска такмичења за сениоре, екипа се може састојати од највише четрнаест (14) играча, са највише дванаест (12) регуларних играча. Један од играча је капитен екипе (има црту испод броја на грудима) и мора бити означен у записнику. Само играчи уписани у записник могу ући у терен и играти утакмицу. Када тренер и капитен екипе потпишу записник састав екипе уписан у записник се више не може мењати.

Одбојкашка екипа на терену се састоји од 6 играча (најчешће дизача, два примача, коректора, блокера и либера или блокера). Када екипа која је примала сервис освоји поен и стекне право да сервира, њени играчи се ротирају за једну позицију у смеру казаљке на сату: играч са позиције 2 се ротира на позицију 1 да сервира, играч са позиције 1 ротира се на позицију 6, итд. Редослед ротације је одређен местом са којег сет почиње техничар (дизач) екипе (нпр. ако техничар почиње сет из зоне 2, онда се каже да екипа почиње сет из позиције 2).

Почетна постава указује на редослед ротирања играча на терену. Тај редослед се мора поштовати током целог сета. Пре почетка сваког сета, тренер мора на листићу за поставу пријавити почетну поставу своје екипе. Листић, уредно попуњен и потписан, предаје другом судији или записничару. Играчи који нису у почетној постави за сет су замене за тај сет (осим либера). Пошто се листић са поставом преда другом судији или записничару, никаква промена у постави не може бити одобрена без правилне замене.

Зоне терена изгедају овако.

У тренутку када сервер удари лопту, обе екипе се морају налазити у оквиру свог поља, распоређене према редоследу ротације (осим сервера). Позиције играча су означене бројевима на следећи начин: три играча поред мреже су играчи предње линије и заузимају позиције 4 (предњи леви), 3 (предњи средњи) и 2 (предњи десни); остала три играча су играчи задње линије и заузимају позиције 5 (задњи леви), 6 (задњи средњи) и 1 (задњи десни).

Ако је нападач у ротацији играч задње линије, он приликом смеча мора да се одрази изван зоне коју омеђује линија од 3 метра, при чему не сме ни да је нагази. Ако је дизач у ротацији играч задње линије, он не сме да блокира противнички напад, али сме да се креће унутар зоне од 3 метра.

Горња сајла мреже у мушкој одбојци постављена је на висини од 2.43 метра, а у женској на 2.24 метра. Мрежа је 1 метар широка и 9,5 до 10 метара дугачка, направљена од црних квадратних поља, странице 10 центиметара.

Димензија одбојкашког терена је 18х9 метара. Терен је подељен мрежом на два једнака дела димензије 9х9 метара. Линије које деле предње и задње зоне налазе се на 3 метра од мреже. Слободна зона око терена широка је 5 метара од бочних и 8 метара од основних (сервис) линија. Слободан ваздушни простор износи најмање 12.5 метара у висину, рачунајући од подлоге.