U stanu imam bunker. To je prostorija bez prozora sa teškim ali naizgled potpuno običnim vratima, čiju namenu isprva nisam znala pa mi je delovala pogodno za sušenje veša. 

Kada se pre neki dan, po prvi put otkad sam ovde, oglasila sirena za uzbunu, gledala sam neku seriju na televiziji, spremna da odem na spavanje. Na poslednjem treningu sam blago izvrnula zglob tako da nisam previše pokretljiva. Obuzela me jeza, priznajem, pridigla sam se i vrtela po glavi šta bih od osnovnih potrepština mogla da dograbim i kako da se potom spustim do skloništa. Uto je sirena utihnula, a zazvonio je telefon. Zvali su iz kluba da provere da li sam dobro, da li sam se uznemirila. Jedan, drugi, treći poziv. Rekli su mi da nije bila u pitanju prava uzbuna već greška u sistemu i da nema nikakve opasnosti. (To je ubrzo objavljeno i u svim medijima) Uz olakšanje, prokomentarisala sam u jednom od tih telefonskih razgovora kako sam već bila spremna da nekako strčim u podrum, u sklonište, na šta mi je čovek odgovorio da je moje sklonište u stanu. Tako sam saznala da svaki dom, u novijim zgradama, ima posebnu odaju, bunker, u koji se odlazi u slučaju uzbune i za sobom se zaključaju teška čelična vrata. Možda i nisu čelična, ali svakako su neprobojna. I ta prostorija je učvršćena tako da izdrži direktan pogodak projektila. I sve da se sruši, bunker će ostati netaknut, odnosno verovatno cela ta vertikala sa skloništima. Tek tada sam malo bolje osmotrila taj prostor i primetila da je oskudan u nameštaju taman toliko za privremeni boravak. Tu je samo dvosed na razvlačenje, stočić, jedna poličica i par utičnica. Ima i prozor, zapravo, ali je zazidan. Kada se pokuca, čuje se nekakav metalni zvuk, što je verovatno obloga cele prostorije. Za svaki slučaj, potrpala sam u kesu flašice vode i još neke sitnice i odložila u tu sobicu. Neka se nađe.

Vikendom, odnosno nedeljom, što je ovde subota, kako sam već naglasila u prethodnom blogu, u Haifi ne radi ništa. Potrebno je prethodno dobro se opskrbiti namirnicama ili ići u tržni centar koji je u obližnjem gradiću. Dobro, to na početku nisam znala, pa sam krenula kolima da nakupujem hrane. Lagano, mislila sam, imam GPS, šta može da se desi? Na putu nije bilo kola, ali krenula sam pre podne, ljudi ovde uglavnom izlaze kasnije. I nisam našla supermarket u tom molu. Malo sam se prošetala, gledala u natpise koje ne razumem (što će se, uzgred, ispostaviti vrlo problematično pri naručivanju jela) i kada je narod počeo da nadolazi, odlučila sam da se vratim nazad. Na moje iznenađenje, koje je ubrzo preraslo u paniku, GPS više nije funkcionisao, a putokaze je nemoguće rastumačiti. Parkirala sam se pored puta i krenula da listam kontakte u telefonu. Da pozovem nekoga, to je jednostavno, ali kako ću mu objasniti gde se nalazim?

Srećom, i to sam naknadno saznala, ovi prekidi u sistemu navođenja ne traju dugo. A verovatno su povezani sa periodičnim, isto tako kratkim, nestancima struje. Sve zbog rata, naravno, samo nisam shvatila da li je to planski. Verovatno jeste. 

Hrana, voda, ali i benzin, kao i generalno sve, skuplje je nego u Srbiji. I to se prilično osetilo na mojoj bankovnoj kartici prvih dana. Logično je, pošto ovde nema toliko prirodnih resursa. Ipak, ekonomija je vrlo stabilna, zaključujem, s obzirom da je prosečna plata oko 3000 evra. 

Nego, hajde malo i da pričamo o onome zbog čega sam ja ovde…

Moja prva zvanična utakmica bila je zakazana za prošli ponedeljak. Trebalo je da gostujemo u Ranani, gradiću blizu Tel Aviva. I taman što sam popakovala stvari i bila spremna da izađem iz stana i zaputim se prema zbornom mestu, odakle bismo autobusom krenuli na meč, javili su mi da je utakmica otkazana. Istinu je nekada bolje ne znati, ali ja sam insistirala da mi kažu šta se desilo. Dogodio se teroristički napad. Rat je polako počeo da ulazi u moj svakodnevni život.

Sledeći meč je bio na rasporedu u sredu, kod nas, u Haifi, protiv Hapoela iz Rehovota. Ta utakmica je odigrana i bila je moja prva u zelenom dresu Makabija. Pobedili smo 3:1. Nisam još uvek u punoj takmičarskoj formi, mogu ja to mnogo bolje. Ipak, kada se pogleda statistika - 12 poena, 2 asa, 3 bloka i 44% realizacije napada, deluje lepše nego što mi je to izgledalo na terenu. A kad smo kod lepote, spomenuću i da igramo u helankama. To je, kažu mi, zbog zime. Nasmejala sam se. Ne znate vi šta je zima, rekla sam. U svakom slučaju, negde od februara ili marta vraćamo se u šortseve. Ne sudim šta je bolje u estetskom smislu, ali meni igranje u helankama savršeno odgovara. 

I onda, na treningu u četvrtak, izvrnula sam zglob. Nije delovalo strašno na početku, ali ipak mora da se snimi. Preskočila sam meč u petak, a neizvesno je i da li ću moći na teren tokom sledeće nedelje.

Pisanje ovog, drugog po redu bloga završavam na plaži. Temperatura je uveliko preko 20 stepeni, na obali sve vrvi od ljudi, a neki se i kupaju. Ja sedim u baru sa drugaricom iz ekipe, Marisom, Brazilkom koja igra na poziciji dizača. Dočekale smo ovde zalazak sunca. Uz opuštenu priču i laganu večeru bacamo povremeno pogled prema pučini. Mogla sam isto ovako da sedim i negde u Grčkoj… Marisa mi kaže da su po izbijanju rata sve inostrane igračice otišle kućama. I ona je provela gotovo mesec dana u Brazilu. Onda su se, oko Nove godine, neke vratile, a neke su napustile klub. Ona se ne plaši, kaže da nije imala dileme oko povratka. 

ČITAJTE JOŠ:

BLOG "NA MREŽI" Slađana Erić - Moji prvi dani u Izraelu